УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 27. јун 2015.

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА / Душан Стојковић

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА*

Згодило се да се поетика четворице досадашњих добитника „Ђуриног
шешира“ максимално разликује. После игривог, авангардног, незаборављено
клокотристичког, темом метафизички уозбиљеног Миљурка Вукадиновића,
пригушено авангардног Ненада Глишића, традиционалног у најплеменитијем и
најпесничкијем облику те речи Мирослава Јозића, ову награду је добио нови стари
Срба Игњатовић. Употребили смо намерно два епитета е да бисмо означили
поезију која се у Циноберу налази као поезију која је задржала све најбоље што је
ранија поезија Србе Игњатовића у себи садржала а да јој је, у исто време,
придодала доста тога новог чега је у његовим песмама било у много мањој мери
него што је то сада случај, као и онога чега у његовој поезији уопште није ни било.
Место Србе Игњатовића у српској поезији још увек није одређено на прави
начин. То што је он полифони књижевник који се подједнако успешно бави
књижевном критиком, есејистиком, поезијом и кратком прозом, при доношењу
вредносних судова о његовом делу више му одмаже него што му помаже. Када се
говори о једном сегменту његова књижевна деловања и дејствовања, као да се више
мисли о оном сегменту истог о коме се том приликом не пише. Стога су увек, или
скоро увек, присутне одређене резерве и поприлично необјашњива бојажљивост
када је потребно да се вредносни суд изрекне. Пошто критике нема, или барем не
би требало да је има, без изреченог суда – убеђен сам, експлицитног, поготову када
је о неким „нерешеним“ писцима реч – изрећи ћу га одмах: Игњатовић је сасвим
особен, тренутно један од најзначајнијих песника које актуална српска поезија има.
На мени је да, пишући о последњој његовој збирци, овој која је пред вама, покушам
то и да докажем.

Мото збирке преузет је из романсијерског првенца Дневник о Чарнојевићу
Милоша Црњанског и гласи: „Коме ја ово пишем?“ Питање је то које сваког правог писца голица а на које правог одговора нема што никако не значи како се оно не
треба упућивати често. Када се у моту нађе, намењено је ономе ко књигу отвори и
прочитати се може као помало прикривен позив на активну сарадњу. Онај ко чита
привремено се преоблачи у онога ко пише.
Цинобер, насловна реч збирке, боја је која се јавља у сликарству античког
Рима, у илуминацијама средњовековних рукописа, на ренесансним сликама, на
кинеском порцелану (стога се назива и кинеско црвеном бојом). У Византији
царска породица њиме је писала службена писма и наредбодавне декрете. Њен
положај међу бојама очигледно је издвојен и повлашћен. Може се претпоставити
како је нешто слично, и с разлогом довољно оправданим пошто његово песништво,
и поред признања које је доживело, још увек није ишчитано ваљано и вредновано
како неспорно заслужује – пожелео да се деси и његовим песмама њихов творац.
Тридесет шест песама распоређено је у седам циклуса. Универзална је 
симболика те бројке: потпуност, свеукупност, симбиоза духовног и световног... Да
и не помињено чега све, и колико значајног, има управо у седмоструком „издању“.
Када смо код бројки, једнако, ако не и више, симболичне су и тројка и шестица.
Шестица се указује и као удвостручена тројка. Све ово спомињемо не бисмо ли

1

указали на архитектонику складања ове и ранијих збирки у којој је Срба Игњатовић
доказани мајстор.
Први циклус је насловљен „Чворови“ (има само две песме које су
повлашћене у збирци). Тако се зове и књига, објављена 1970. године, значајног
енглеског антипсихијатра Роналда Д. Лејнга. Прва „песма“ у њој овако гласи:
Они играју игру. Играју се не-
играња игре. Ако им покажем да сам то схватио,
прекршићу правила игре и они ће ме казнити.
Морам да играм њихову игру несхватања да сам схватио игру.
Све што у својим песмама чини Срба Игњатовић окретање је наглавце поставки
које Лејнг заговара. Он схвата игру коју играју они који мисле да је моћ коју су за
себе приграбили неприкосновена и неосвојива. Он свесно крши правила игре и то
их крши тако што доноси своја правила и игра своју игру. 
Прва песма књиге, „Чворови“, јесте поетичка. У њој се јављају гавран и
песнички субјекат који размишљају о развезивању чворова. Гавран тражи помоћ, а
песнички субјекат је свестан како му читав живот у развезивању чворова пролази.
Гавран се јавља, као симбол, и у поезији Едгара Алана Поа, Војислава Илића, Теда
Хјуза, Мирка Магарашевића, Борислава Радовића, Драгана Јовановића Данилова и
многих других. Налазимо га и у ранијим песмама самога Србе Игњатовића.
Друга песма збирке „Овде“ открива нам модел грађења песама у читавој
збирци. Постоје када је о писању поезије у савременој српској поезији реч две
варијанте: једну бисмо могли назвати „руском“, другу „румунском“ (песник о којем
пишемо приклања се другој). За прву су карактеристични строфична организација
песме, доминација катрена, готово обавезна рима. Као међуверзија појављује се
нападна заљубљеност наших савремених песника у сонете која се у праву
сонетоманију преобраћа, као и творење многобројних сонетних венаца чији су
аутори нсвесни тога да је овој изузетно сложеној, можда и најсложенијој икада

створеној, форми вероватно одзвонило (Милан Младеновић је покушао, по нама
једини успешно, да јој придода нешто ново и неочекивано, али је тај његов
покушај, на жалост, незавршен остао) и да је онима који се ње подухватају
неопходно потребно да прави песнички мајстори (чак и више, неизмерно више, од
тога – лирски велемајстори) буду. Друга заговара слободан стих, ретку, „случајну“
риму, иронију, апсурдни хумор, оштру и необичну, не ретко онеобичену, поенту.
Прибележеном, Игњатовић, у пооштреној мери, придодаје и рефлексију која је
онеобичена те је управо том својом искошеношћу изразито упечатљива. У песми
„Овде“ налазимо и стихове:
Овде пропадају империје.
Овде је стара Европа.
Ми волимо наше освајаче
(последњи цитирани стих сасвим очигледно је ироничан, али садржи у себи и
одређену меру горчине која произилази из нашег понашања у неким ситуацијама
које захтевају опрез и будност националне свести), као и :

2

Империјама је суђено да дођу и оду,
да се оспу у шодер и прах.
Али то није разлог, моја добра жено,
Да не легнемо загрљени, ноћас и занавек
(подвучене речи оне су које ове стихове подижу на ироничну раван и снабдевају
очигледном онеобиченошћу).
Неколике песме носе датуме настанка те се претварају у саставнице
разбацаног песничког дневника.
Унутар савремене српске поезије теку (да ли равноправно?) три песничке
струје: чиста лирика (теоријски најпрецизније је одређује својим теоријским
текстовима и својом Антологијом модерне српске лирике 1920 – 1995. Милослав
Шутић), критичка (значајну књигу Српска критичка поезија посветио јој је један
од њених најистакнутијих представника Мирко Магарашевић) и рефлексивна
поезија. Поезија Србе Игњатовића несумњиво спада у трећу групу, али се у њој
могу наћи и, у последњим књигама све више, у овој о којој пишемо највише,
елементи који би били основица друге. 
Срба Игњатовић, који је вангенерацијски песник, написао је прегршт песама
које одговарају тренутку у којем су се пред јавношћу обреле. И за њега, као и за
многе друге модерне песнике, свет је једно једино острво. Глобализација је
показала своје зубе. У свет се улази као у пакао (нимало случајно, други циклус је и
насловљен „Ентер“: Све што достојно јест / Бацимо на ентер, на један клик, пева
се у песми названој једнако као и читав циклус у којем се она налази; учинимо ли
то – а хоћемо – неизбежно ћемо се разбратити и закрвити се, лишити памети,
погазити име, изгубити лик и постати као сав остали свет, који у реповању и турбо
фолку ужива, потпуно дехуманизован и отуђен, машина само међу другим,
зарђалим, машинама). Он је, заправо, и не само помало, онај десети круг,
дантеовски, наддантеовски, о којем је наш песник певао у тако названој својој
изврсној поеми. Човек са којим се додирујемо раменом, сучовек са којим, поред

којег, живимо стално је у жлебу: имитира прошло, живи прошле. Обесвојен је.
Слободан човек, међутим, није понављачки човек. Слобода се и у језику, језиком
Помало старински језик присутан у Игњатовићевој поезији је покушај да се
очува, или наново оживи, господственост. Међу све самим (песничким)
напредњацима није згорега понекад бити и натражњак. Међу српским песницима, и
не само по језику, већ и по тематици, Игњатовић се издваја, подсећајући на
Борислава Пекића у српској прози.
Деминутиви и хипокористици не остварују у његовим  песмама  ублажавање
и тепање, већ показују како се континент човек свео на мрвицу која једва тако
може да се назове: градић; делић; земљица; зеричак; момчуљци; нотица; словце;
сподобица. Доминирају речи за које смо скоро заборавили да су наше, прошаране
честим турцизмима који симболички указују како смо и физички и језички
робовали, другима били раја: алај; берат; востати; грк, дочим; којекуде;
закретати; згомилати; зера; Јово наново; кућаница; натиснути; нишчи; нуто
чудо; обдан; обноћ; ончас; очас; почем; преумити; пројавити; Србац; сурдук;
столп; уждити (свећу); танкоћудни; тик пре; трпеж; чатити; чвакати; черен;
черни; чрнилница; џаба. Архаизми су у споју, који на Змајеве макаронизме

3

поиздаље мирише, са речима које нам је намрело ново, компјутерско доба: ентер;
лумен; мејл; рисорт; СМС; спа; твит; твитер. Налазимо у овим песмама и
неколико (потенцијалних) неологизама: виноплавни; лаживесник; мудросерина;
наметрити; смехоплач.
Историја је, као и у песмама Ивана В. Лалића (барем једној) о Византији,
Миодрага Павловића и, посебно, Бранислава Петровића, извориште комичног.
Завршетак песме „Без нужне дистанце“ гласи:
Оживела слика Милића од Мачве:
На тендеру за инсталације,
У лудој ноћи вештица,
Премију без муке узео
Добри кум Вујица.
У левици му глава крвава,
У десници свећа покајница.
Велики број песама у најновијој Игњатовићевој збирци „разговор“ је са
традицијом који укључује у себе  критичке и полемичке тонове. Када песник вели
како је онај ко је некада био ратар, муж хранитељ, / гонич оваца и свиња, кућни
патријарх, данас постао го сељак / весељак, са слушалицом / на уву, Мадоном у
срцу, наш Вуди Ален („Онај кога смо заборавили“) песма у којој ови стихови јесу
постаје лирски одјек чувене песме „Отац и син“ Ђуре Јакшића.
Умишљени градски кретени / покондирене балканске гузице („Бесна и гадна
или говор мржње“) шеткају расне псе. Завладала је бела куга. Узалудно је што
Једино права љубав / траје до задње коске (Исто). Уредник часописа јесте општи
пијаниста („Такво доба“). Готово сви носе умне протезе („Твитови“). Иронично се
пева, како носиоци истих прате одважне временске прогнозе (Исто) и уживају што
се слажу, крај њих, и у њима: ред мувосерина о, / ред мудросерина О (Исто). Можда
је неопходан повратак писаћој машини, гушчијем перу (треба га умакати у
мастило, али и у крв) („Посланица Шаламуну“), јер, у времену у којем јесмо тако
што нисмо, крај нас су људи – манекени, репом мрдајући („Нотица“). Најјачи
еликсир, могуће и једини прави ако нам је наум да покажемо како се не слажемо са
не-временом у којем би требало да се временимо, у песништву је ђубриво, жестоки
воњ живота („Узалуд“). Наша судбина су неплаћени рачуни, суноврат духа,
климоглави, њакање као најлепша песма. Људи су се омагарили, а у будућности –
дочекајмо и то – ољудиће се магарци!
Поента песме „Алал вера (варијација)“гласи:
Све си им рекао
(а ниси ништа рекао).
Таквога мајка
више не рађа!
Осим овде поткаченог Александра Секулића, Срба Игњатовић, прави poeta
doctus, ни у овој књизи не заборавља своје претходнике и савременике: Бориса
Пастернака, Г. Баковију, Витолда Гомбровича, Васка Попу, Србољуба Митића,
Томажа Шаламуна, Адама Пуслојића, Слободана Стојадиновића...


4

Наш песник, мајстор минијатура, концизног лирског филигранског веза,
доказао је и овом књигом, као и неколиким ранијим песмама и читавом претходном
збирком Пијавице и друге утопије (2011), како се придружује снажној ангажованој
поезији, која се „политичкој“ лирици на корак приближује или се, већ, у њој и
утаборује. Поред распричане критичке ангажованости која понекад и не може да
очува до краја свој дах, постоји и ова друга, и другачија, која се непрекидно збија и
згушњава. То не значи да ређе, и лакше, погађа. Игњатовићева се приклања овој
другој. Он је пуно  тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија,
она из претходне и ове збирке, домановићевска је у најбољем смислу те речи.


     ___________
        *  Објављено као поговор књизи песама С. Игњатовића: ЦИНОБЕР - Београд, Фондација Солидарност Србије, 2015, Библиотека "Ђурин шешир" стр. 56 - 63.

Лирика лудила и коментари

Повратница без наде: Коментари

Александар Павић | 26/06/2015 08:53
"Лудило у главама очигледно није прошло". Колико ће се још дуго користити еуфемизми за очигледни шиптарски расизам и неонацизам? То "лудило" траје већ пар стотина година, а медијски простор је и даље препун разних "ишчуђавања". Док год постоји и један Србин, они ће глумити "лудило". Коме то још није јасно?
pitanje x | 26/06/2015 09:17
Sta znaci "nepoznati pocinioci", kad se zna da su to siptari. Sta se bre uvijate u floskule?
povremeni citalac | 26/06/2015 09:23
Ako napisem sta mislim o svemu, dole na Kosovu i Metohiji, razapeli bi me na krstu. Ako precutim, osecam se razapet.
Samo ne znam dokle ce Beograd da tera kontru i svetu i razumu ... sa sudbinom preostalih stanovnika u Srbiji, zajedno sa Rusima.

Nemam pojma kada je vama svima posadjena u mozak ideja da smo sa Rusima nerazdvojna braca. Uostalom samo znam za njih 20 -25 koji na sajtu "Politike" sire taj virus koji je zatrovo ceo prostor Srbije. Bas bi me zanimo neki referendum koji bi imao na listicu samo tri pitanja.

Vi razmislite koja bi tri pitanja bila ona koja bi Srbiji dali sansu da se iskobelja iz ovog corsokaka, paklene ulice koja vodi u propast.
berislav roncic | 26/06/2015 09:41
Treba joj omogućiti povratak u Srbiju, pošto sama ta država ne može obezbediti sigurnost tih ljudi na okupiranom području i to po principu reciprociteta npr. na području Bujanovca i Preševa. Ako se može garantirati sigurnost Šiptara na tom dijelu Srbije i dozvoljavati njima da oni rade što god im drago, a Srbima se ne može na okupiranom području, onda to treba jasno reći. Onda se tek stvari mogu pokrenuti. Indolentnost Srbije prema vlastitim ljudima je nerazumljiva i teško da će Srbija takvim stavom sačuvati Kosmet, ako nećemo naglašavati da je to okupirani teritorij. Srpski povratnici koji se nalaze u takvom području su u stalnoj životnoj opasnosti i tamo budućnosti nema. To Srbija treba jasno da kaže, ali ipak ne govori o tome. Zato tim ljudima treba omogućiti život van okupiranog područja da mogu biti na sigurnom. Meni se čini da je osnovni problem postojanjem američkih lobista u vladi Srbije kojom se minimiziraju takvi slučajevi.
Твртко . | 26/06/2015 10:45
Прво: Онај ко дира баку од 74 године свакако није неки ЧОЕК и њему очигледно нешто јако јако фали у глави. Друго: онај ко замишља да бака од 74 године треба да симболизује обнову и повратак једног народа ... и том нешто фали у глави.
Dragan-Pik-lon Todorovic | 26/06/2015 11:00
Rasizam ispirisan od USA i Engleza se ne moze zaustaviti.Ici ce do poslednjeg Srbina,Goranca,Roma kao i na njihove zivotinje.Kokoske i krave ce krasti a pse i macke ubijati.
Posto to nema ko kazniti, on ce se i dalje rasplamsavati.Pogledajte slucaj raznih Orica,Haridinaja,Gotovina....prava rasisticka elita koja je proterivala komsije.O ocima drugi put jer su ionako oprostene.
Kosovo hitno treba podeliti.A ovakve suznje odmah premestiti na sigurno uz penziju.A drzva nek se raspravlja u Briselu oko ovog srpskog imanja.Vazniji su zivi ljudi nego posecena suma!
Nema suzivota sa njima,kojima je i srpsko svinjce draze od sopstvenog jagnjeta!!!
glisko Gliskovic | 26/06/2015 11:21
@@@ povremeni citalac | 26/06/2015 09:23

Samo ne znam dokle ce Beograd da tera kontru i svetu i razumu ... sa sudbinom preostalih stanovnika u Srbiji, zajedno sa Rusima.

Nemam pojma kada je vama svima posadjena u mozak ideja da smo sa Rusima nerazdvojna braca. Uostalom samo znam za njih 20 -25 koji na sajtu "Politike" sire taj virus koji je zatrovo ceo prostor Srbije. Bas bi me zanimo neki referendum koji bi imao na listicu samo tri pitanja.

Hajde smiri se malo I presaberi. Kakve veze ima Poltika, Rusija sa desavanjem na Kosovu. Ovde je rec o starici koja je maltretirana od strane Siptara. Kakve veze imaju Rusi sa time? Da mozda niste ocekivali da ce Vucic potpisivati u Briselu sve sto void nezavisnosti Kosova a da ce Rusija da kaze "Sve sto je Vucic potpisao ne vazi Kosovo je po rezuluciji 1244 u Srbiji. Problem je u Srpskom rukovdstvu koje radi za zapadne interese a ne u Rusiji I Politici koja informise o stanju na Kosovu.
Slavko Stanisavljevic | 26/06/2015 11:36
Novinar Politike gospodin Bojan Bilbija napisao je bas potresan tekst.Kata Grujic, kojoj su siptarski teroristi ubili sina i devera 1999,kucu su joj zapalili,posekli joj stoletnu sumu na dva hektara.Vratila se sa suprugom koji je pocetkom godine umro ali Kata nije zelela da ode,nadala se da je proslo ludilo i da ce razum pobediti.
Ali ne, za Srbe na KiM zulum siptara ne prestaje.Ovih dana su joj po drugi put ukrali sve kokoske.Pored vec pomenute posecene sume,prave joj stetu na imanju, pustaju stoku u njenu njivu zasadjenu kukuruzom.Gde su posteni Albanci da zastite zenu koja ima 74 godine, gde je mir,sloboda i sigurnost svih gradjana "drzave" Kosova.Pa zar takve nakaze mogu biti u EU ?.Zaista, zaista vam kazem,ovaj narod kome su zapadnjaci sve dozvolili ,da cini zlocine nad Srbima,ne zasluzuje nase postovanje.Sve ovo Siptari rade na ocigled Evrope i sveta,na ocigled "mirovnjaka".Svako krivicno delo nad Srbima,ostalo je nerasvetljeno ili kako to oni zvanicno kazu"Pocinioci nepoznati".
Veselin Radovic | 26/06/2015 11:52
Jos daleke 1957 slusao sam u Beogradu istu pricu o kradji stoke,unistavanju useva i cupanja vocki i sto je najgore maltretiranje dece od strane odraslih Siptara.Na taj nacin su oni vrsili pritisak da se nealbanci iseljavaju nudeci im istovremeno i dobre cene da bi tu naseljvali novodoosle iz Albanije.To su im omogucavali sami Srbi svojom neslogom da im se odupru a i same vlasti koje nisu nista preduzimale da to sprece.Tako je promenjena etnicka slika naKiM.Ako Srbi zele i iznad svega hoce da zadrze KiM treba prekinuti sve pregovore,osloniti se na R1244 OUN i ponovo pokrenuti to pitanje pred OUN sve ostalo je zamajavanje i gubljenje vremena.KiM je okupirana teritorija i to pitanje se mora resiti dok jos ima starijih ljudi koji znaju kako su Siptari okupirali selo po selo i citave teritoriju.Ako je KiM nas nedajmo ga i branimo ga ako nije pustimo sve niz Ibar i Sitnicu.
pragmatist iz Budimpeste | 26/06/2015 12:45
Prvi test za Rusiju ce da bude za koji dan na sednici SB UN. U medjuvremenu prst na celo pa razmisliti o novom predlogu Rusije za gasovod iz Azerbejdzana, suvozemnim putem preko Turske. U sirokom luku zaobilazi Crno more, i provlaci se po Grckoj, horizonzontalno sve do tacke gde ima odvajanje za sever, preko Hrvatske, koja je u NATO paktu, uostalom isto ko sve drzave pre Albanije i posle Albanije. Obaska sto ce taj pravac ce da obnovi zamrlu industriju u Dalmaciji, i onda ce u sirokom luku da iskljuci Madjarsku kao razvod iz Ukrajine prema Austriji i delom prema Vojvodini. Mislim da ni Putin nije siso veslo pa da se dalje nateze sa Beogradom, koji ne zna sta hoce. Narocito sta nece.
Rusima je najvaznije da nemoraju da preko vode, koja je duboka i do 2.5 km, jer nemaju tehniku za polaganje cevi po dnu mora. Cevi jos i mogu da proizvedu, ali u celicanama koje su na zapadu Ukrajine, a ne da ih dovoze iza Urala.
Mislim da Rusiju mozete otpisati, zajedno sa njenim snovima o Mediteranu ...
       = извор: Политика

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien